Nastupom u Domu omladine (sala Amerikana) grupa Artan Lili održala je svoj prvi veliki koncert, onaj koji konačno znači proboj u prve redove srpske rock scene.
Sam koncert je započeo sa satom zakašnjenja. Kao predgrupa nastupio je bend Crvi, koji je pomalo uvrnuti pop, na tragu nekadašnjeg britanskog new wavea, izveo sasvim solidno. Uniformisani u sakoe izveli su svoj materijal i postavili pitanje koliko tu ima originalnosti a koliko je sve ovo konstrukcija. Publika ipak nije ostala ravnodušna na muziciranje Crva.
Posle nešto duže pauze zbog nameštanja instrumenata na bini, Artan Lili su napokon oko 23h započeli svoj nastup. Prvo što moram napomenuti jeste da su ispred bine bila dva reda providnih zavesa, sačinjenih od sitne mrežase strukture, koje su fotoreporterima otežavali snimanje muzičara na sceni. Nije mi bio jasano zašto su postavljene no čim je počeo nastup dobio sam odgovor na to pitanje. Već kod prve pesme krenule su projekcije koje je puštao majstor za video efekte Bob. Prvo je to bio logo grupe AL a kasnije su dezeni postajali sve komplikovaniji i zanimljiviji. Meni je lično momenat kada su se poajavile snežne pahuljice, u pesmi "Džoni", bio najefektniji, trenutak prave magije!
Sama grupa se pojavila u svojoj ustaljenoj postavi Bojan Slačala (vokal, bas), Romana Slačala (vokal, daire), Marko Ajković (bubnjevi) i Dragan Knežević (gitara). Od samog početka delovali su vrlo efektno i svirački besprekorni. Artan LIli su osvojili poprilično mladu publiku pesmama sa svog prvog albuma. Meni su najzanimljivije bile "Najbolje što znam","A šta bi bilo da sam odustala od svog sna", "Novi zvuk u gradu", "Moja stvar" kao i veliki hit "Ako stanemo tu", koji prilično priziva melodiju i zvuk grupe Franz Ferdinand. Naravno stvar je ukusa, o kome ne vredi raspravljati, koje se pesme kome svidjaju. Izabrao sam one koje su meni bile najzanimljivije. Naravno, i novi singl sa budućeg albuma grupe pesma "Ono što te neće", po meni je jedna od najboljih njihovih pesama.
Inače, svirački vrlo jaki, gitarista i bubnjar su bili posebno impresivni i privukli su mi i pažnju svojim izgledom. Na stranu što su svi bili u crnim sakoima koje su kasnije, hvala bogu skinuli, osim Romane koja je bila u mantilu kojeg nažalost nije skinula. Nisam se mogao oteti dojmu da me pojedini članovi grupe na nekoga podsećaju. Bubnjar Marko mi je ličio na malo snažniju verziju Bretta Andersona pevača grupe Suede, Romana na neku francusku glumicu intelektualnih filmova s kraja sedamdesetih. Takodje, vokali su me, dobro, ne stalno, ali po neki put po boji dvoglasa Romane i Bojana pomalo podsećali na Obojeni Program.
Moram još nesto da primetim. Romana lepo izgleda i peva ali čini mi se da još nema štofa za pravu front woman grupe. Ni izbor garderobe joj baš tu mnogo ne pomaže. Bojan se u ulozi frontmena bolje snalazi, što ne iznenadjuje obzirom na iskustvo stečeno u bendu Stuttgart Online. Mnogo je energičniji, privlači pažnju i daje sve od sebe. Govorim o ovome pošto je očito da je mnogo truda uloženo ne samo u muziku i svirku već i u prezentaciju na koncertu, svetlosne i video efekte kao i na prisustvo raznih snimatelja pre samog nastupa. Dakle, pokreće se i propagandna mašinerija, što je za svaku pohvalu.
Bez obzira na sve to, nastup Artan Lili je bio sasvim dobar, izazvao je dobre reakcije kod svih prisutnih kao i kod autora ovog prikaza koncerta, naravno!
I merč je bio dobar ali nažalost osim majica i Lp-ja nije bilo CD-ova. Šteta jer sam bio voljan da postanem vlasnik jednog primerka!
tekst - slobodan vlaketić
Foto & video - nebojša mićković
